POZITIVNA ZONA

Venera je druga po udaljenosti planeta od Sunca. Venera je prosečno udaljena 0,72 AJ ili 108 200 000 km od Sunca, ima prečnik 12.103,60 km i masu 4,869×1024 kg. Venera je treće telo po sjaju na nebu, posle Sunca i Meseca. Venera je dobila ime prema rimskoj boginji lepote, koju su Grci zvali Afrodita. Poznata je i pod imenom zvezda Danica, jer je ponekad moguće videti još po danu ili jutarnja ili večernja zvezda, jer je vidljiva pre izlaska Sunca na istočnom delu neba i odmah nakon zalaska Sunca na zapadnom delu neba. Venera je najsjajniji objekt na nebu posle Sunca i Meseca. Iz tog je razloga Venera čoveku poznata od kada je prvi puta uperio pogled u noćno nebo. Venera je prema svojim osnovnim obeležjima Zemljina sestra bliznakinja po dimenzijama i masi. Zbog toga su ljudi dugo vremena verovali da se ta sličnost odnosi i na druge pojave. Zamišljena je kao Zemlja u mladim, praistorijskim danima. Suncu je bliža od Zemlje pa zbog toga prima oko dva puta više njegove energije. Ali sjajni oblaci reflektiraju oko tri četvrtine Sunčevog zračenja nazad u svemir, pa se očekivalo da temperatura na površini Venere nije previše visoka. Verovalo se da je sastav atmosfere i površinski pritisak sličan Zemljinom. Zamišljali su je kao mladi svet pokriven okeanom u kojem buja praistorijski život. Sve su se te pretpostavke pokazale potpuno pogrešnim. Dugo vremena Venera je ostala tajnovita zbog gustih oblaka koji je prekrivaju. Sve što se na njoj može opaziti je sjajni, potpuno jednolični oblačni pokrov koji skriva površinu planete od naših pogleda. Tek su pre dvadesetak godina fotografske tehnike snimanja u ultraljubičastom delu spektra uspele pokazati da taj oblačni sloj nije potpuno jednoličan. Prva merenja površinske temperature izvedena pomoću velikih radioteleskopa sa Zemlje dala su toliko velike iznose, oko 400°C, da su znanstvenici pomislili kako se radi o nekom nepoznatom efektu u Venerinoj ionosferi. Jednostavno nisu mogli verovati da je površinska temperatura na Veneri tako visoka. U novije su doba svemirske letelice na Veneru slali Amerikanci i Sovjeti. Prva letelica koja je za cilj imala Veneru je bila ruski Sputnik 7 (1961), ali je završila neuspehom, kao i nekoliko misija nakon nje (1961: Venera 1, 1962: Mariner 1 i Sputnik 23). Prva uspešna misija (a u daljnjem tekstu ćemo samo te i spomenuti) bila je prelet američke letelice Mariner 2 (27.8.1962) pokraj Venere. Kada je sonda prošla na oko 35 000 km iznad Venerinih oblaka, merni instrumenti potvrdili su visoku površinsku temperaturu. Prva uspešna misija tadašnjeg Sovjetskog Saveza bila je Venera-4 (1967). Ova je letelica ispustila u atmosferu sonde sa mernim instrumentima. Gotovo u isto vreme trajala je i američka misija Mariner 5. Venera-7 je 17. augusta 1970. postala prva letelica koja se meko spustila na drugu planetu. Venera-9 i Venera-10 su planetu Veneru posetile u maju 1975, a sastojale su se od orbitera i landera. Venera 9 poslala je prve crno-bele fotografije sa površine Venere. Jednostavni eksperimenti koje su sonde napravile pokazali su da su stene na Veneri vrlo slične onima na Zemlji, da je površinska temperatura 455 °C, a atmosferski pritisak odgovara pritisku koji na Zemlji vlada u morima na dubini od 900 m. Slike su pokazale da i na Veneri postoje erozijski procesi, što je dosta iznenadilo naučnike. Voda, koja je glavni krivac za eroziju na Zemlji, na Veneri praktički ne postoji, pogotovo ne u tečnom stanju. Ako pretpostavimo da bi to mogla biti erozija vetra, i to moramo isključiti jer je najveća brzina vetra izmerena na površini Venere bila svega oko 15 km/h, što odgovara laganom povetarcu. Američka misija Pioneer Venus sastojala se od dve komponente, orbitera i multisonde, koje su lansirane odvojeno u maju i avgustu 1978. godine. Misija orbitera je, među ostalim, imala za cilj i radarsko snimanje reljefa, a trajala sve do avgusta 1992. Multisonda je na Veneru izbacila 4 atmosferske sonde. Njihov pad kroz atmosferu trajao je oko jedan sat, ali su u tom kratkom vremenu sakupljeni mnogi dragoceni podaci. Jedna od sondi je čak preživjela pad do površine odakle je slala podatke još jedan sat pre nego što se praktično rastopila. Od četiri sonde, dve su ušle u atmosferu na noćnoj strani i otkrile jednu vrlo interesantnu pojavu. Na visini od oko 11 km nebo tinja crvenkastim sjajem koji potiče od bezbrojnih munja koje neprestano bljeskaju. Instrumenti su zabeležili i do 25 bljeskova u sekundi. Način na koji nastaju sve te silne munje ostao je neobjašnjen. Njihovi odbljesci mogli bi biti tajanstveno pepeljasto svetlo koje je više puta opaženo teleskopima sa Zemlje na noćnoj Venerinoj strani. Prve fotografije Venerine površine u boji snimio je lander Venera-13. Sovjetske letelice Vega 1 i Vega 2 ispustile su 1984. godine u Venerinu atmosferu landere i atmosferske balone, te produžili u susret Halejevoj kometi. Američka letelica Galileo je takođe, na svom putu prema Jupiteru, posetila Veneru. Američka misija Magelan (1989 - 1994) imala je za primarni cilj mapiranje Venerine površine uz pomoć radara. Mapirano je 99% površine uz 300 m/piksel rezoluciju. Poslednja letelica koja je posetila Veneru bila je letelica Kasini-Hajgens na svom putu za Saturn.