Venera je druga po udaljenosti planeta od Sunca. Venera je prosečno udaljena 0,72 AJ ili 108 200 000 km od Sunca, ima prečnik 12.103,60 km i masu 4,869×1024 kg. Venera je treće telo po sjaju na nebu, posle Sunca i Meseca. Venera je dobila ime prema rimskoj boginji lepote, koju su Grci zvali Afrodita. Poznata je i pod imenom zvezda Danica, jer je ponekad moguće videti još po danu ili jutarnja ili večernja zvezda, jer je vidljiva pre izlaska Sunca na istočnom delu neba i odmah nakon zalaska Sunca na zapadnom delu neba. Venera je najsjajniji objekt na nebu posle Sunca i Meseca. Iz tog je razloga Venera čoveku poznata od kada je prvi puta uperio pogled u noćno nebo. Venera je prema svojim osnovnim obeležjima Zemljina sestra bliznakinja po dimenzijama i masi. Zbog toga su ljudi dugo vremena verovali da se ta sličnost odnosi i na druge pojave. Zamišljena je kao Zemlja u mladim, praistorijskim danima. Suncu je bliža od Zemlje pa zbog toga prima oko dva puta više njegove energije. Ali sjajni oblaci reflektiraju oko tri četvrtine Sunčevog zračenja nazad u svemir, pa se očekivalo da temperatura na površini Venere nije previše visoka. Verovalo se da je sastav atmosfere i površinski pritisak sličan Zemljinom. Zamišljali su je kao mladi svet pokriven okeanom u kojem buja praistorijski život. Sve su se te pretpostavke pokazale potpuno pogrešnim. Dugo vremena Venera je ostala tajnovita zbog gustih oblaka koji je prekrivaju. Sve što se na njoj može opaziti je sjajni, potpuno jednolični oblačni pokrov koji skriva površinu planete od naših pogleda. Tek su pre dvadesetak godina fotografske tehnike snimanja u ultraljubičastom delu spektra uspele pokazati da taj oblačni sloj nije potpuno jednoličan. Prva merenja površinske temperature izvedena pomoću velikih radioteleskopa sa Zemlje dala su toliko velike iznose, oko 400°C, da su znanstvenici pomislili kako se radi o nekom nepoznatom efektu u Venerinoj ionosferi. Jednostavno nisu mogli verovati da je površinska temperatura na Veneri tako visoka. U novije su doba svemirske letelice na Veneru slali Amerikanci i Sovjeti. Prva letelica koja je za cilj imala Veneru je bila ruski Sputnik 7 (1961), ali je završila neuspehom, kao i nekoliko misija nakon nje (1961: Venera 1, 1962: Mariner 1 i Sputnik 23). Prva uspešna misija (a u daljnjem tekstu ćemo samo te i spomenuti) bila je prelet američke letelice Mariner 2 (27.8.1962) pokraj Venere. Kada je sonda prošla na oko 35 000 km iznad Venerinih oblaka, merni instrumenti potvrdili su visoku površinsku temperaturu. Prva uspešna misija tadašnjeg Sovjetskog Saveza bila je Venera-4 (1967). Ova je letelica ispustila u atmosferu sonde sa mernim instrumentima. Gotovo u isto vreme trajala je i američka misija Mariner 5. Venera-7 je 17. augusta 1970. postala prva letelica koja se meko spustila na drugu planetu. Venera-9 i Venera-10 su planetu Veneru posetile u maju 1975, a sastojale su se od orbitera i landera. Venera 9 poslala je prve crno-bele fotografije sa površine Venere. Jednostavni eksperimenti koje su sonde napravile pokazali su da su stene na Veneri vrlo slične onima na Zemlji, da je površinska temperatura 455 °C, a atmosferski pritisak odgovara pritisku koji na Zemlji vlada u morima na dubini od 900 m. Slike su pokazale da i na Veneri postoje erozijski procesi, što je dosta iznenadilo naučnike. Voda, koja je glavni krivac za eroziju na Zemlji, na Veneri praktički ne postoji, pogotovo ne u tečnom stanju. Ako pretpostavimo da bi to mogla biti erozija vetra, i to moramo isključiti jer je najveća brzina vetra izmerena na površini Venere bila svega oko 15 km/h, što odgovara laganom povetarcu. Američka misija Pioneer Venus sastojala se od dve komponente, orbitera i multisonde, koje su lansirane odvojeno u maju i avgustu 1978. godine. Misija orbitera je, među ostalim, imala za cilj i radarsko snimanje reljefa, a trajala sve do avgusta 1992. Multisonda je na Veneru izbacila 4 atmosferske sonde. Njihov pad kroz atmosferu trajao je oko jedan sat, ali su u tom kratkom vremenu sakupljeni mnogi dragoceni podaci. Jedna od sondi je čak preživjela pad do površine odakle je slala podatke još jedan sat pre nego što se praktično rastopila. Od četiri sonde, dve su ušle u atmosferu na noćnoj strani i otkrile jednu vrlo interesantnu pojavu. Na visini od oko 11 km nebo tinja crvenkastim sjajem koji potiče od bezbrojnih munja koje neprestano bljeskaju. Instrumenti su zabeležili i do 25 bljeskova u sekundi. Način na koji nastaju sve te silne munje ostao je neobjašnjen. Njihovi odbljesci mogli bi biti tajanstveno pepeljasto svetlo koje je više puta opaženo teleskopima sa Zemlje na noćnoj Venerinoj strani. Prve fotografije Venerine površine u boji snimio je lander Venera-13. Sovjetske letelice Vega 1 i Vega 2 ispustile su 1984. godine u Venerinu atmosferu landere i atmosferske balone, te produžili u susret Halejevoj kometi. Američka letelica Galileo je takođe, na svom putu prema Jupiteru, posetila Veneru. Američka misija Magelan (1989 - 1994) imala je za primarni cilj mapiranje Venerine površine uz pomoć radara. Mapirano je 99% površine uz 300 m/piksel rezoluciju. Poslednja letelica koja je posetila Veneru bila je letelica Kasini-Hajgens na svom putu za Saturn.

Suncev sistem cine sva tela i cestice koje su pod uticajem gravitacije Sunca. Sistem je nastao pre oko 5 milijardi godina od rotirajuceg oblaka gasa i prasine. Koncentracijom ovih elemenata nastala je zvezda Sunce, a zatim i odstali clanovi sistema. Najudaljenija planetarna orbita se nalazi na 40 astronomskih jedinica od Sunca, ali je zona uticaja Sunceve gravitacije mnogo sira. Meteoroidi Cvrsti komadi materije, razlicitih dimenzija, koji kruze oko Sunca i ne mogu se registrovati optickim putem u slobodnom kosmickom prostoru. Ti komadi ponekad upadaju u Zemljinu atmosferu gde, usled trenja i drugih procesa, burno sagorevaju i tada se opazaju kao meteori, odn. zvezde padalice. Cesto se meteori (pojava) poistovecuje sa meteoroidima (objekti u kosmosu). Meteoroid koji padne na drugo telo zove se meteorit. (M. H.) Komete Ledena tela koja oblecu oko Sunca u cijoj blizini delimicno isparavaju stvarajuci tako, nasuprot Suncu, dugacak rep (dugacak i milion km). Gradjene su od smrznute vode, ugljen dioksida, metana i amonijaka te cestica prasine i stenovitih parcica. Putanja kometa je veoma ekscentricana elipsa. Generalno razlikujemo dve vrste kometa. Jenu cine komete koje se redovno pojavljuju na nasem nebu (u periodu od 6 do 200 godina) i to su kratkoperiodicne komete. U drugu spadaju komete ciji period pojavljivanja je suvise dugacak da bi se mogao tacno predvideti (vise hiljada godina) i to su dugoperiodicne komete. Sateliti Tela koja kruze oko drugog veceg nebeskog tela. Sateliti koje je izgadio covek su vestacki sateliti (ostali su prirodni sateliti). U Suncevom sistemu do sada je otkriveno blizu sto prirodnih satelita. Najvise satelita ima Saturn i Jupiter dok Merkur i Venera nemaju nijednog svog pratioca. Asteroidi Mala stenovita tela Suncevog sistema, precnika do 1000 km (najmanji astroidi su vlicine zrnca prasine). Zovu se jos i planetoidi ili male planete. Uglavnom su nepravilnog oblika, a najvci njihov broj kruzi oko Sunca u prostoru izmedju Marsa i Jupitera. Asteroidi su ostaci materije od koje je stvoren citav Suncev sistem. Broj identifikovanih asteroida je tesko pratiti osto se stalno otkrivaju novi. Planete Svemirsko telo koje kruzi oko zvezde, a cija masa je suvise mala da i samo postane zvezda. Planete su ili stenovita tela (kao Merkur, Venera, Zemlja i Mars), ili gasovita sa malim cvrstim jezgrom (kao Jupiter,Saturn, Uran i Neptun). U Suncevom sistemu, racunajuci i Pluton, koji se po strukturi razlikuje od ostalih, postoji devet planeta.... Sunce Nama najbliza zvezda i najsjajnie nebesko telo. Spada u zvezde patuljke, spektralnog tipa G2 sa povrsinskom temperaturom od 5,700 K. Svake sekunde 4 miliona tona solarnog materijala se utrosi u procesu pretvaranja vodonika u helijum....

Sunce i njegov sistem su mali deo zajednice od oko 200 milijardi zvezda, koja se naziva Galaksija (sa velikim "G") ili Mlecni put.

U odnosu na ostale zvezde, Sunce je jedna prosecna zvezda tj. nije ni najveca, a nije ni najmanja. Sunce se nalazi na udaljenosti od oko 28000 svetlosnih godina od centra Galaksije i da bi obislo jedan krug oko Galaktickog centra potrebno mu je 220 miliona godina, sto znaci da je od svog nastanka do sada obislo Galakticki centar 20 puta. 

Tip Mlecnog puta

Nije sasvim jasno u koji tip galaksija spada Mlecni put. On jeste spiralna galaksija i spada u Sb ili Sbc tip (po Hablovoj podeli), ali novija istrazivanja govore da Mlecni put ima precku ili bar nesto sto lici na precku po strukturi u centralnom podrucju. Po tome bi Mlecni put spadao u tip SB ili u neki medju tip izmedju preckase i obicne spiralne galaksije, pa se oznacava i sa SAB (SA, po toj podeli, oznacava normalnu spiralnu galaksiju bez precke, a SB spiralnu galaksiju sa preckom, dok bi SAB znacilo nesto izmdju)

Pravu prirodu Mlecnog puta, tj. da se radi o mnostvu zvezda, ustanovio je tek Galileo Galilej pomocu svog teleskopa 1610. godine. Mlecni put inace spada u spiralne galaksije ili u spiralne preckaste galksije, posto to jos nije sasvim jasno. Po Hablovoj podeli Mlecni put spada u tip Sb ili Sc, a u slucaju da ima precku u SBb odnosno SBc (Tipovi galaksija). Precnik galakticke ravni koja prolazi kroz Galakticki ekvator iznosi oko 100 000 svetlosnih godina (oko 30 kps) dok precnik galaktickog sredista u kome je koncentrisan najveci broj zvezda, iznosi oko 10 000 svetlosnih godina. Starost Mlecnog puta se procenjuje na oko 12 milijardi godina. Mlecni put pripada jatu od oko tridesetak galaksija (Lokalno jato) i on je najveci u celoj grupi posle Andromedine galaksije (M31) koja nam je najbliza velika galaksija (udaljena oko 2.2 miliona s.g.). Sve do kraja dvadesetih godina dvadesetog veka se mislilo da se M31 nalazi u sastavu Mlecnog Puta dok Edvin Habl nije dokazao da je to odvojen sistem. Mlecni put, kao i M31 ima svoje satelite i to su Mali i Veliki Magelanov oblak i Patuljasta elipticna galaksija u sazvezdju Strelca. 

U centru Mlecnog puta se nalazi najveca koncentracija zvezda i to starih, crvenih dzinova ciji su precnici veci po 100 puta od Suncevog, ali zivoti za isto toliko kraci. Udaljavajuci se od Galaktickog Centra, nailazimo na mlade, plave, tople zvezde gde je veca verovatnoca nalazenja planeta sa vanzemaljskim zivotom nego kod zvezda u sredistu Galaksije. Do sada je otkriveno preko 50 planeta koje se nalaze van Suncevog Sistema. Sem pojedinacnih zvezda kojih ima u nedogled, Mlecni put obiluje i velikim brojem zvezdanih jata, maglina i visestrukih zvezdanih sistema. Procenjuje se da zbijenih zvezdanih jata ima oko 200 u Galaksiji, dok ih je do sada otkriveno oko 150. Najlepse takvo zvezdano jato je M13 (Herkulovo jato) u sazvezdju Herkula udaljeno oko 23 000 s.g. Sto se tice rasturenih zvezdanih jata najlepse od njih su Plejade (Vlasici) koje obuhvataju oko 500 zvezda na udaljenosti od oko 375 s.g.

Magline koje predstavljaju, mozda, najlepsu pojavu na nebu, se dele na tamne i svetle, a razlika u sjaju im zavisi od polozaja zvezde koje ih obasjavaju. Najbolji primer za svetlu maglinu je Velika Orionova Maglina M42, koja se vidi golim okom, dok je za tamnu maglinu najbolji primer maglina Konjska Glava NGC 2024 koja se nalazi blizu zvezde Zeta Oriona u sazvezdju Orion.

Zemlja

Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu a treća po udaljenosti od Sunca oko kojeg se kreće po eliptičnoj putanji, veoma malog ekscentriteta ( e=0.017), na srednjem odstojanju od 149.6 miliona km. Oko Sunca obiđe za 365.2564 dana, i pri ovom kretanju njena prosečna linearna brzina iznosi oko 30km/h (Vmax= 30.27 km/h, Vmin= 29.27 km/h).

Zemja ima specifičan oblik, ona je sferno telo koje je spljošteno na polovima tz. geoid. Spljoštenost je posledica njene rotacije čiji period iznosi 23h 56m 4s. Osa rotacije je nagnuta ka ravni njene putanje za ugao od oko 66.5°. Srednji prečnik Zemlje iznosi 6370 km (ekvatorski 6378 a polarni 6357km). Masa Zemlje iznosi 5.975 x1024 kg a prosečna gustina planete je 5.52 g/cm3. Srednja vrednoost ubrzanja sile teže na površini je 9.806 m/s2.

Godina na Zemlji se deli na četri godišnja doba. Ova pojava je posledica Zemljinog obrtanja oko svoje ose, nagnutosti (od oko 66.5°) Zemljine rotacione ose prema ravni njene putanje i neravnomernosti kretanja Zemlje po eliptičnoj putanji oko Sunca. U toku godine – zbog tih faktora – Sunce menja položaj na nebu iznad horizonta datog mesta i time se menja ugao pod kojim Sunčevi zraci padaju na tlo, što dovodi do promene toplotnog režima. Ali istovremeno se menja i odnos dužine obdanice i noći. Pa tako razlikujemo zimu (22.XII), proleće (20.III), leto (22.VI) i jesen (23.IX).  (Dalje)

 

Evropski astronomi saopštili su da su otkrili 32 nove planete koje kruže oko zvezda izvan našeg Sunčevog sistema i da veruju da njihovo otkriće znači da 40 odsto i više zvezda nalik Suncu ima takve planete.

Sa novootkrivenim planetama, čija se veličina kreće od pet puta veličine Zemlje do pet puta veličine Jupitera, ukupan broj poznatih egzoplaneta iznosi oko 400, rekao je Stefan Udri iz ženevske opservatorije u Švajcarskoj sa sastanka astronoma u portugalskom gradu Portu.

Tim astronoma koristio je spektograf HARPS, pričvršćen za 3,6 metara dugačak teleskop, postavljen u Evropskoj južnoj opservatoriji (ESO) u La Sili u Čileu.

Pomoću HARPS-a otkriveno je više od 75 planeta izvan Sunčevog sistema, ili egzoplaneta, koje kruže oko 30 različitih zvezda, naveo je Rojters.

pronadjite godinu rodjenja i kliknite ispod toga na tu planetu pod kojom ste rodjeni i procitajte vise o vama....

 

http://www.donstalens.com/fun/astrologija/astro_planete.php

 

Nasuprot onome što ste možda pročitali na internetu ili u knjigama, ili čuli od prijatelja, svet neće biti uništen 2012. godine. Planeta Nibiru nije na kursu sudara sa Zemljom, vatreni plamen neće spržiti našu planetu... Možda bi vas ljudi koji stoje iza filma "2012" mogli prevariti takvim scenarijem, ali u Američkoj nacionalnoj svemirskoj agenciji (NASA) kažu da je to samo fikcija. "Nemam ništa protiv filma. To je način na koji se iskorišćavaju ljudski strahovi i to je uvek bilo tako reklamirano - kao smak sveta", rekao je naučnik NASA Dejvid Morison. Morison je zato, u smislu razbijanja iluzija, čak i lansirao "kontranapad" preko onlajn kolumne "Pitajte astrobiologa", gde naučno potkovano objašnjava zašto su zablude to da će nas 2012. nešto udariti iz svemira, gde se govori o proročanstvu Maja s tim u vezi i zašto su filmovi samo filmovi, odnosno način za zgrtanje para na račun zabrinutosti ljudi... A evo, u prilog Morisonovoj tezi, pa i tezi NASA da neće biti smaka sveta, dajemo vam deset pogrešnih predviđanja u vezi s našom budućnošću u svemiru, koje nije trebalo ni da bude da je išta od toga bilo istina. Top 10 neostvarenih kataklizmičnih prognoza 1. Ronald Vajnlend - 2008: Božji poslednji svedok Prema svešteniku Božje crkve Ronaldu Vajnlendu - krah nam je bio blizu... U knjizi koju je napisao 2006, a koja se zove "2008: Božji poslednji svedok", Vajnlend je naveo da će stotine miliona ljudi umreti i da će od kraja 2006. "u roku od najviše dve godine svet ući u najgore vreme u ljudskoj istoriji. Do pada, koji nas očekuje 2008, SAD će propasti kao svetska sila i neće više postojati kao nezavisna zemlja". U knjizi je navedeno da "Ronald Vajnlend stavlja svoju reputaciju na proveru kao poslednji Božji prorok"... Hrabrost? Da, da, ali i glupost... 2. Led: Konačna katastrofa - 5. 5. 2000. Ričard Nun, koji je 1997. godine napisao knjigu "5. 5. 2000. Led: Konačna katastrofa", istakao je da će do 5. maja 2000, kada sve planete sunčevog sistema budu poravnate na nebesima, antarktički led biti debeo svega oko 5,4 kilometara. Na neki način, po knjizi, to poravnanje planeta uticaće na našu ledenu smrt - kako, to Bog sveti zna... Na kraju, izgleda da neće ostale planete, već ljudi na Zemlji, svojim delovanjem uticati da globalno zagrevanje otopi taj led koji će nas potopiti... 3. Kompjuteri - "bube" koje će nas pojesti 1. 1. 2000. E, kompjuteri... Đavolje sprave... Ranih 70-ih godina prošlog veka uočen je problem koji bi mogao da se javi na prelazu u 21. vek - da kompjuteri ne razlikuju datume, tačnije godine - 2000. i 1900. Niko, u stvari, nije bio siguran do kakvih bi problema mogli da nas dovedu ti "bagovi" (bugs - bube u prevodu na srpski), ali je bilo očekivano da, u prilično kompjuterizovanom svetu kakav je naš, dođe do kraha svega i svačega. Skočila je prodaja oružja, pravljeni su bunkeri pod zemljom, očekivan je nuklearni rat... Ali, osim par "štucanja", svedoci smo da još uvek možemo da pobedimo kompjutere. Samo, do kada? 4. Nostradamus - kralj terora stiže sa neba 1999. Nostradamusovo pisanje zbunjuje ljude već 400 godina, prevodi i prevodi tih prevoda doživeli su stotine verzija... Jedan od najčuvenijih kvatrena iz Nostradamusovih proročanstava kaže: "Godine 1999, sedmog meseca / sa neba će doći veliki kralj terora"... Mnogi su verovali da je to prorok pogodio kad će doći Armagedon. Kad ono... Deset godina kasnije, a mi još živi. E, šteta... 5. Hejl-Bopova kometa - samoubistvo sektaša 1997. Kada se Hejl-Bopova kometa pojavila 1997, počele su da kruže glasine da je prati svemirski brod, ali da su NASA i astronomi širom sveta to prikrili. Iako su astronomi pobili takve gluposti (što je mogao da uradi i bilo ko sa jačim teleskopom), glasine su "ozvaničene" u radio emisiji o paranormalnom na stanici Art Bel. Takve tvrdnje inspirisale su članove sekte "Rajska kapija" iz San Dijega da zaključe da će svet ubrzo nestati. Umesto sveta, nestalo je 39 članova ove sekte, koji su izvršili samoubistvo 26. marta 1997. 6. Hrišćanska koalicija - sigurna katastrofa krajem 1982. Osnivač Hrišćanske koalicije, televizijski propovednik Pat Robertson, alarmirao je mnoge slaboumne i slaboverujuće maja 1980, kada je suprotno od navoda Mateje 24:36 (Niko ne zna o tom danu ili satu, čak ni anđeli na nebu...), obavestio narod da će u svom TV šouu "Klub 700" reći kad će doći kraj sveta. I rekao je: "Garantujem vam da će do kraja 1982. Zemlji doći sudnji čas"... 7. Halejeva kometa - pobiće nas otrovni gas 1910. Jedan naučnik je 1881. godine, spektralnom analizom, ustanovio da rep Halejeve komete sadrži otrovni gas nazvan cijanogen (naravno, u vezi sa cijanidom). To u početku nije brinulo ljude, dok neko nije rekao da će 1910. Zemlja proći kroz rep Halejeve komete! Hoćemo li svi biti potrovani? Kraj? Stranice novina, naročito "Njujork tajmsa", bile su pune napisa o katastrofi. Narod se uspaničio, a onda su naučnici objasnili da nema razloga za strah... I stvarno, nije ga bilo... 8. Džozef Smit i mormoni - drugi Isusov dolazak 1891? Prema nekim navodima, osnivač Mormonske crkve Džozef Smit je 14. februara 1835. rekao ostalim drugarima iz crkve da mu se Bog obratio i da je rekao da će se Isus vratiti i da bi to trebalo da se desi za nekih 56 godina... Danas postoje neka sporenja da je Smit to zaista tako rekao. 9. Vilijam Miler - kraj po Bibliji 23. aprila 1843. Američki farmer, a potom baptistički propovednik Vilijam Miler, smatrao je da će čitajući Bibliju i bukvalno je tumačeći, moći da odredi datum ponovnog dolaska Isusa Hrista među smrtnike. On je odredio da će smak sveta da se dogodi između 21. marta 1843. i 21. marta 1844, u šta su poverovali i njegovi sledbenici, nazvani Mileriti. Zajedno su oni odlučili i dogovorili se da je tačan datum katastrofe 23. april 1843. E, kad je 23. april 1843. godine došao, a Isus nije, grupa se rasformirala, a neki od preostalih vernika su formirali sektu Adventista sedmog dana. 10. Kvočka - prorok iz Lidsa, 1806. U engleskom gradu Lidsu početkom XIX veka pojavio se mnogo čudan prorok - kokoška koja je nosila jaja na kojima je bilo ispisano "Hrist dolazi". Kako je vest te 1806. godine počela brzo da se širi, mnogi ljudi su bili uvereni da je Zemlji došao sudnji čas, sve dok se jedan od lokalnih seljaka nije setio da pogleda u kokošija jaja i ustanovi da je reč o podvali...