POZITIVNA ZONA

Uobičajena definicija "crne rupe" uključuje postojanje takozvanog "konačnog horizonta" koga ništa ne može da izbegne i da se spasi.

Međutim, najnoviji proračuni nagoveštavaju da "zanemoćala" materija nikada ne može da postane dovoljno snažna da sama formira "konačni horizont pa će, umesto toga, stvoriti "crne zvezde". A da li crne rupe na neki način mogu predstavljati - portal, "velika vrata" ka drugim univerzumima? Možda, ipak, crne rupe ne postoje - ili u najmanju ruku ne onako kako ih naučnici zamišljaju, maskirana i zaogrnuta neprobojnim "konačnim horizontom".

Najnoviji kontroverzni proračun mogao bi da "ukine" horizont tako razreši zbunjujući paradoks u fizici. Pretpostavlja se da "konačni horizont" predstavlja granicu iza koje ništa ne može da se spasi od strahovite gravitacije crne rupe. Prema opštoj teoriji relativiteta, čak je i svetlost zarobljena unutar horizonta pa tako ni moguća informacija o tome šta je sve uhvaćeno u zamku ne može da "pobegne".

Izgleda da je svaka informacija jednostavno "ispala" iz univerzuma. Ovo je, na neki način, u kontradikciji sa jednačinom kvantne mehanike koja uvek sačuva informaciju. Kako, onda, razrešiti ovu konfliktnu situaciju fizike? Jedna od mogućnosti koju su u prošlosti predlagali astrofizičari je da informacija ipak "iscuri" i da se vraća li sporo. Ona može biti dešifrovana u hipotetičkom toku čestica nazvanih "Houkingova radijacija" koja je, kako se pretpostavlja, potiče kad se "konačni horizont" crne rupe pomeša sa ostacima "kvantinm otpacima" stalno prisutnim u kosmosu. Međutim, mnogi istraživači misle da informacija., zaparavo, nikada nije bila uskraćena.

Astronom Tanaj Vačasvati i nbjegovi saradnici sa Case Western Reserve University u Klivlendu, u Ohaju, pokušali su da pororačunaju šta se događa dok se formira crna rupa. Koristeći pomalo neuobičajen matematički metod nazvan "Šredingerova funkcionalna jednačina", pratili su putanju virtualne planete koja "upada" unutar crne rupe i izneli predviđanje šta bi od tog fenomena mogao da vidi posmatrač sa distance.

Vaćasvati smatra da bi takozvane "crne zvezde" mogle izgledati kao "crne rupe" a sa tačke posmatranja udaljenog gledaoca, gravitacija zakrivljuje preividni tok vremena tako da sye materija koja "uleće" usporava. A kad se približi prostoru gde bi trebalo da se nalazi horizont, materija slabi, njenu svetlost gravitacija tamne materije širi do toliko dugačkih talasnih dužina da je gotovo nemoguće detektovati.

Ali zato što takozvana "pre-Huokinsova radijacija" sprečava formiranje crne rupe sa "konačnim horizontom", materija nikada stvarno ne oslabi u potpunosti. A kako ništa nije "odsečeno" od ostatka univerzuma, ne postoji ni takozvani "informatički paradoks".

Eksperimenti u CERN u Ženevi treba da pokažušta se, zapravo, događa sa "crnim zvezdama", "crnim rupama" i materijom u kosmosu i da li se zaista stvaraju i postoje "konačni horizonti" - zaključuje se u napisu u časopisu Nju sajentist